Dolazi kraj ove i pocetak nove – godine. Ljudi vecj pocinju da se pripremaju za ’’docek’’ nove... Kao da je potrebno da se docekuje nesto. Kao da i bez toga ne bi dosla!? Praznicna atmosfera se vecj polako osecja u vazduhu. U medijima su pocele kampanje promocije novogodisnjih poklona. Koka-kola je napravila danas-svima-poznatog-i-od-dece-ocekivanog-i-voljenog-debeljka deda Mraza, dok je zapadnjacko potrosacko drustvo proizvelo ’’tradiciju novogodisnjih poklona’’. Ne znam jedino ko je izmislio da se docekuju nove godine!? Znam da su nasi preci takodje slavili dolazak nove godine; ali... em je to bilo u prolecje (u smislu budjenje prirode, jos jedan ciklus zivota), em je to za njih imalo sasvim drugacije znacenje (mnogo vise su zavisili od prirode od nas danas, ne?). Ne svidjaju mi se nove godine. Ustvari, ne svidjaju mi se doceci novih godina. Svi imaju prevelika ocekivanja. I od toga dana odnosno veceri, i od nove godine. Kao da cje se ista promeniti kad sat otkuca dvanaest tog 31. decembra. Necje! Kao sto nije ni juce, ni pre mesec dana. Mislite da sat zna da kad 31. decembra u ponocj otkuca dvanaest puta to znaci nesto!?... Nesto drugo, nesto novo, novi pocetak... Puj pike ne vazi. Sve se brise, pocinjemo iznova. Eh, kad bi moglo... A i kad bi moglo, ne bih!
Volim Bozicj. I Badnje vece. Nekad mislim da sam vernik, nekad se ponasam totalno ateisticki. Nisam sigurna da li stvarno verujem u versko znacenje Bozicja... Ne znam. (slezem ramenima) Ali volim Bozicj. Za mene on predstavlja praznik kada je porodica na okupu. Kada sam okruzena dragim ljudima. Obicno iz navike idem u crkvu. To mi da neki mir, jednostavan mir, zadovoljstvo jednostavnoscju. Obicno budem zadovoljna onim sto imam, jer se setim da mnogi nemaju. Pokusavam da se ne prepirem sa mojima. Zahvalna sam sto ih imam. Jer se setim koga vise nema... ko mi nedostaje. Sve to me duhovno procisti. A mozda se samo smirim i ispraznim one nervoze koje me prati obicnim danima.
A posle dodje nova godina... Kad se ocekuje da se stavi crta za sve napravljeno (i ne napravljeno) tokom godine, da se saberu rezultati i da se sastavi spisak novih zelja i teznji. Osim sto me cini dosta nezadovoljnom zbog vise onog nerealizovanog od onog realizovanog, ovo i nije tako lose. Kao kad se pravi rekapitulacija kod visegodisnjeg projekta (jedino sto moj visegodisnji projekat nije tako uspesan). I onda krene ono sto mene nervira najvise - novi poceci. Nema novih pocetaka! Nista se ne menja!
Ma, pustite me... Izgleda da me opet hvata predpraznicna depresija. Nije ni cudo sto se najvise samoubistva desi tokom praznika.
Na kraju i jedan tekst o paradoksima naseg doba. Odgovara mom raspolozenju.
Paradoks naseg doba je u tome sto imamo vece zgrade, a manje nerava, shire puteve, a uze vidike. Trosimo vise, ali imamo manje; vise kupujemo, ali manje uzivamo.
Imamo vece kuce i manje porodice, vise pogodnosti, a manje vremena; imamo vise obrazovanja, ali manje zdravog razuma i vise strucnjaka, ali i jos vise problema; vise lekova, ali i manje zdravlja.
Previse pijemo, previse pusimo, trosimo suvise nesmoteno; premalo se smejemo, prebrzo vozimo, postajemo suvise besni; premalo spavamo, previse smo umorni; premalo citamo, previse gledamo televiziju ...
Povecali smo imovinu, a umanjili vrednost. Previse pricamo, retko volimo, a cesto mrzimo. Naucili smo kako da prezivimo, ali ne i kako da zivimo; dodali smo godine zivotu, a ne zivot godinama.
Presli smo put do Meseca i nazad, ali nam je tesko da predjemo ulicu i upoznamo prvog komsiju. Osvojili smo spoljni svet, ali nismo unutrasnji. Ucinili smo krupnije, ali ne i bolje stvari.
Precistili smo vazduh, ali smo otrovali duse. Razbili smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pisemo vise, ali ucimo manje. Planiramo vise, ali ostvarujemo manje. Naucili smo da zurimo, ne i da cekamo.
Stvorili smo kompjutere koji cuvaju vise podataka i stvaraju vise kopija nego ikad, ali sve manje i manje komuniciramo.
Ovo je doba brze hrane i sporog varenja; krupnih ljudi, a sitnih dusa; dubokih dzepova i plitkih veza.
Ovo su vremena dvostrukih prihoda, a cescih razvoda; luksuznih kuca i razorenog doma. Ovo su dani brzih putovanja, pelena za jednokratnu upotrebu, jeftinog morala i tableta koje mogu da razvesele ili da umire, a mnoge od njih i da ubiju.
Ovo je vreme gde je mnogo toga u izlogu, a malo u radnji; vreme gde vam tehnologija donosi ovaj tekst, a vi mozete da se zamislite nad njim ili da ga obrisete ...
Ne zaboravite : podelite svoje vreme sa onima koje volite, jer oni nece biti zauvek tu.
Ne zaboravite, recite nesto lepo onome ko vas gleda sa strahopostovanjem, jer ce taj mali covek porasti i otici od vas.
Ne zaboravite : zagrlite cvrsto osobu pored sebe, jer to je jedino blago koje mozete dati od srca, a ne kosta vas nista.
Ne zaboravite da kazete "Volim te" partneru i ljudima koji su vam dragi, a najvaznije od svega je da te reci budu iskrene. Poljubac i zagrljaj mogu da ublaze bol kad dolaze iz dubine duse.
Ne zaboravite da se drzite za ruke i sacuvate secanje za trenutak kada taj neko vise ne bude pored vas.
Sacuvajte vreme za ljubav, sacuvajte vreme za razgovor, sacuvajte vreme za sve dragocene misli ...
- Odlomak teksta Dzordza Karlina
[Vazno je reci da je u recenicama koje ste procitali opisan deo severne hemisfere planete Zemlje (tzv. "zemlje potrosackog drustva"). U isto vreme, vise od 50% stanovnika planete na pocetku XXI veka jos nije obavilo telefonski razgovor!]
